Vlaji osvojili Himalaju!

Rupčić o najtežim trenucima: 'Teško mi je, nemam zraka, užasno se patim, svaki korak je pakao, ali nema šanse da odustanem'


Mirjana Filipović
02.10.2017.12:45
Rupčić o najtežim trenucima: 'Teško mi je, nemam zraka, užasno se patim, svaki korak je pakao, ali nema šanse da odustanem'
Facebook

sažeto

Malo planinarsko društvo iz Zagvozda postiglo je ogroman uspjeh na koji su neizmjerno ponosni


Mirjana Filipović
02.10.2017.12:45

Bila su potrebna dva i pol tjedna da 'Vlaji na Himalaji' osvoje vrh Mera Peak visok 6476 metara.  Među članovima ekspedicije bili su i glazbenik Hrvoje Rupčić, glumac Vedran Mlikota te Stipe Božić, iskusni planinar i gorski spašavatelj.

Hrvoje je o svemu pisao i obavještavao na Facebooku koliko je stigao, a jedan je post posvetio i kraju ove pustolovine na koju je neizmjerno ponosan. Zahavlio se svima koji su mu bili podrška, a u detalje je i opisao kako je tekao uspon koji nije bio nimalo lagan.

- Dva je sata ujutro. Vrijeme je za akciju. Otvaramo patent na šatoru i imamo šta vidjeti. Šatori su pod snijegom, sve vani je bijelo i snijeg pada u krpama. Nevjerovatno. Znam da pod takvim uvjetima ne možemo ići jer je višlje na planini možda i mećava. Pada odluka da se vratimo na spavanje i čim se pokažu opet zvijezde i prestane padati, krećemo. Naravno da nema više spavanja. Sada smo kompletno obučeni i takvi se vraćamo u vreće. Čeka se. Nećemo li valjda morati odustati u ključni čas? Imamo još dan rezerve ali ako mećava bude trajala dva dana vraćamo se doma bez uspona na Mera Peak. Ne bi bilo ni prvi ni zadnji put da neka ekspedicija tako završi ali naravno da ne želimo da se to dogodi našoj. Oko pet sati netko viče, razvedrilo se, zvijezde su tu, za pola sata pokret. U polumraku je lagana gužva, spremaju se konopi, zveckaju dereze i ekspresno smo spremni. Dvojica se ne osječaju dobro pa odistaju. Jole i Biko. Nevezujemo se u naveze, ovoga puta naša je prva i krećemo. Noge su od olova ali zagrijati će se, sad to već znamo. Ali danas je posebno teško. Prešli smo možda par sto metara, što je u ovim uvjetima skoro pola sata i Frane isto odustaje. Smrznute su mu noge i boli ga koljeno. Nismo još jako daleko od kampa i Viki mu dopušta da se sam vrati. I meni su totalno smrznute noge ali čekam da dođe nekih pet minuta pauze pa ću ubaciti u gojzerice kemijske grijače koje sam kupio u Namche Bazaru. Svitanje je prekrasno. Hodamo i to ide jako teško. Vidim na još nekoliko njih da su na rubu sa odustanu. Razmišljam i o tome zašto ja ne odustanem. Užasno mi je teško. Nemam zraka, hladno je, noge su na rubu grča. Ako me uhvati i grč tu ne mogu ništa. Ako tijelo samo odustane tu ne mogu ništa. Ali ne mogu ja sam donjeti takvu odluku. To je stvar volje. A ne mogu si dopustiti da imam slabu volju. Zašto? Ne znam. Patim se ovdje, užasno se patim. Ali pate se i drugi. Vidim ih da su na rubu. Čak i Mliki. Ako ja sada odustanem, pokrenuti ću lavinu. Takav imam osjećaj. U tom trenutku šerpa cepinom ispisuje na snijegu 6200. Mi smo na 6200 metara. Koliko ljudi je šetalo na 6200 metara? Koliko ti priprema i vremena treba za to. I sada odustati? Užasno je teško. Svaki korak je pakao. I iako bez zraka jednu od pauzi koristom da sebi naglas uputim govor koji će dobro doći svima. Ekipa, još samo sat i pol, samo sat i pol do našeg cilja kojeg ćemo pamtiti cijeli život. Svaki korak koji sada radimo je novi rekord u visini za nas. Sad treba stisnuti zube, jer da je lako, radio bi to svatko. Sam sebi to govorim gledajući u ekipu u svom navezu ali vidim da su i njima dobro došle te riječi. O kako imaš vremena razmišljati dok tamo hodaš. Preispitivati svoje motive, karakter itd. Svi znaju da si tu i zato ne odustaješ.! Da ne bi ispao papak. Ili sebi nešto dokazuješ? Što? Da si faca? Da možeš trpiti bol? Zašto? Koga briga? Baš moraš biti poseban. Fora ti je što će ljudi reći woow?! Taština? Ovo više nema veze sa ljubavi prema planinama. Ovo je čista patnja. I tako, korak po korak introspekcije, planina je sve bliža. Cilj je sve bliži. I još malo i mi se penjemo. Strmo. Uzbrdo. Prebacujemo posljednji korak preko ruba i na vrhu smo. Ne smijemo se otkopčati sa naveza jer je vrh malen a sve oko nas je ponor. Čestitanje i slikanja. Nema euforije. Preumorni smo za to. Vadimo sponzorske zastavice i slikamo se koliko možemo. Sa Mera Peaka je najljepši pogled u Himalajama prema Mt. Everestu i okolnim osamtisućnjacicma. Ništa od toga. Magla i oblaci a pogled je desetak metara oko nas u ništa. Jesam li razočaran? Nimalo. Kao što već rekoh ništa u vezi vremena mi ne može izazvati razočaranje. Očekivanja su put ka razočaranjima. Ponekad u vožnji autom okreneš glavu i vidiš najljepši i najšareniji zalazak sunca. Staneš sa strane i uživaš. Neočkivano. Pa se dvadeset dana visinski pripremaš i penješ na planinu sa koje je najljepši pogled na Himalaju. Pa toga pogleda nema. Pa šta. Već cijeli ovaj put koji sam prošao za doći do ovdje mi je dovoljna nagrada. Pogled bi bio samo bonus. Mogu živjeti bez tog bonusa. Bogovi Himalaja su nas u miru propustili u svoje boravište. Svi smo živi i zdravi. Samo još da nas propuste nazad. Pisati će po novinama da smo osvojili Mera Peak. Možda će i meni ponekad izletjeti taj izraz. Osvojiti. No istina je potpuno drugačija. Mi te visoke planine samo posjećujemo. Ako nam se dopusti. Ništa mi ne osvajamo. One su tu od pamtivjeka. Ogromne, veličanstvene i ponosne. Mi smo na njima kao mravi. Da nas čuju da govorimo kako smo ih osvojili nasmijale bi se takvom snagom da bi se zemlja tresla tako da nitko ne bi ostao na nogama - dio je Hrvojevog posta.

Vedran Mlikota je za Slobodnu Dalmaciju izjavio da je cijela ekipa neopisivo sretna zbog ostvarenog cilja.

- Radost koju smo osjetili kad smo kročili na vrh Mera Peaka, teško je opisati - poručio je.

Put prema vrhu bio je dug i naporan, ali na kraju svega, malo planinarsko društvo iz Zagvozda osjeća samo ponos.

- Silazak je bio nešto brži, ali nimalo lakši. Pokupili smo stvari iz visinskog logora u ruksake, i još nekoliko sati spuštanja ledom, pa "kopnom" i eto nas opet u Khareu, odakle smo i krenuli. Krug se zatvorio. Vlaški krug na Himalajama. I evo nas sjedimo u jednom malom i simpatičnom lodgeu i prepričavamo dogodovštine i junačimo se našim pothvatom. A imamo i s čim! Pozdrav svima u Hrvatskoj koji su nam na bilo koji način pomogli. A posebni pozdrav Zagvozdu iz kojeg smo krenuli i u koji se uskoro vraćamo. Kao bolji ljudi. Jer Himalaja čini ljude boljima! - rekao je Mlikota za Slobodnu Dalmaciju.

Hrvoje Rupčić

Himalaja

Vlaji na Himalaji

Vedran Mlikota

Podijeli članak

newsletter

Prijavite se na Newsletter